Velika Azija u malom :)

Nakon što ljudi vide da u ponudi jezičkog centra imamo japanski, kineski i korejski jezik, jedno od prvih pitanja je - koliko su slični ti jezici?

Iako većina azijskih jezika deli slične korene, generalno se jako razlikuju.

Pokušaćemo da odgovorimo na najčešće pitanje.

"Zar ne koriste isto pismo?" 

Da, većinom koriste, ili su u nekom momentu koristili kinesko pismo, tradicionalno ili izmenjeno, ali se ono svakako nalazi u korenu pismenosti većeg dela azijskih zemalja. Kinesko pismo se na Zapadu (gde naravno, gledajući iz Azije spadamo i mi) naziva logogramima, ideogramima, ideografima i piktogramima, a u Aziji, u zemljama gde se kinesko pismo odomaćilo, ono ima svoj specifičan naziv zajedničkog porekla. U Kini se nazivaju Hanzi, u Koreji Hanđa, u Japanu Kanđi a u Vijetnamu Hantu. U svim ovim zemljama, zajednička oznaka je 漢字 i znači Han znaci.

U Kini se pismo razvilo veoma rano. Prvi znaci su otkriveni već u neolitu, urezani na kosti i oklope kornjača koji su služili za proricanje. Međutim, ova nalazišta se smatraju izolovanim slučajevima, iako ti sirovi znaci veoma podsećaju na rane kineske znake (od kojih su neki u upotrebi i dan danas). 

Za početak kineske pismenosti se generalno uzima Šang Dinastija (Shang Chao - 商朝), takođe poznata kao Jin Dinastija (Yin Dai - 殷代). (oko XII veka p.n.e.)

Više detalja o samom kineskom pismu i njegovom razvoju ćemo pisati posebno. Sada ćemo ukratko objasniti kako i zašto se upotreba tog pisma toliko rasprostranila i pored njegove očigledne komplikovanosti.

Odgovor je - Budizam.

http://www.flickr.com/photos/indigoskies/6101709573/

Budističke skripte su prenele sa sobom i kinesko pismo koje se zajedno sa tom verom odomaćilo u mnogim zemljama. Naravno, čitanje / tumačenje pisma se prilagodilo svakom jeziku posebno, ali zahvaljujući ovome, svi ovi jezici imaju neke niti koji ih međusobno povezuju. Često su to neke reči koje su iz kineskog prešle u druge jezike, fonetski se izmenile ali i dalje podsećaju na svoje "rođake". Najčešće su to složenice, originalno pisane sa dva ili više kineskih karaktera koje je bilo teško ili nemoguće prevesti sa kineskog.

Ipak, svi ovi jezici su zadržali svoj duh, pa su i pored kineskog pisma uspeli da ostanu najvećim delom nezavisni. Posle nekog vremena, u pomenutim zemljama se u procesu jačanja nacionalnog duha jačao i jezik pa je došlo do izbacivanja kineskih reči za koje postoji adekvatna zamena u izvornom jeziku.
Pismo je krenulo da prolazi kroz delikatne promene prilagođavanja, a negde je i potpuno izbačeno iz upotrebe (npr. u Koreji). I pored ovoga, kinesko pismo se smatra važnim delom istorije i kao takvo, uči se u školama. Prisustvo kineskih karaktera u svakodnevnom životu se razlikuje od zemlje do zemlje, a smatra se da se upotreba kineskog pisma smanjuje svake godine.

Što se Kine tiče :)
"Tradicionalno kinesko pismo" kako ga nazivaju, se uči u školama u okviru kaligrafije ali ga nije obavezno znati. U svakodnevnom životu Kineza "pojednostavljeno kinesko pismo" (简体中文) igra najveću ulogu.
Ovo pismo je posle prve runde simplifikacije prošlo i kroz drugu, koja je ubrzo nakon toga odbačena iz brojnih razloga.
Za sad Kina nije u potpunosti odbacila mogućnost buduće simplifikacije pisma a od pre par godina prikuplja javno mišljenje i komentare na ovu temu.

10 najčešćih grešaka u srpskom jeziku

Ne tako davno, za vreme studija, na jednoj pauzi između predavanja trebalo je da se nađem sa drugaricom. Javila sam joj da sam gladna i da je čekam u jednoj pekari blizu fakulteta. Jela sam neko pecivo kada mi je stigla poruka od nje: „Disi“. Samo tako, bez bilo kakvog znaka interpunkcije. Naravno, u tom trenutku poruku sam shvatila kao „diši“, jer nisam imala telefon koji podržava dijakritičke znake, a ona često ima običaj to da kaže nekome ko jede. Međutim, posle nekoliko minuta ona me je pozvala i pitala: „Zašto mi ne odgovaraš na poruku?“ – „Pa nisi me ništa ni pitala“, kažem joj ja. „Kako nisam!? Pitala sam te GDE SI!“

Ovo je samo jedan od mnogih primera pogrešne upotrebe nekih reči u srpskom jeziku. Mnogima koji, barem minimalno, drže do pravilnog govora i pisanja, sigurno su se često dešavale slične situacije. Ljudski je grešiti, ali ako te greške podrazumevaju nepravilan i normativno nepropisan govor, trebalo bi povesti računa o tome da se one, koliko god je to moguće, svedu na minimum.

U prilog tome, navešću 10 najčešćih gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka koje čine govornici srpskog jezika, a na koje uvek treba uputiti i strance koji uče naš jezik, naročito zbog toga što će te forme veoma često čuti u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima.

1. „Kući sam“, umesto „Kod kuće sam“

Ova spacijalna odredba postala je toliko učestala u svakodnevnom govoru da postoje izvesne šanse da bude prihvaćena kao standardni priloški oblik. Verovatno je nastala tako što se dativu, kao padežu pravca, pripisalo značenje mirovanja, koje on ne može da ima. Tu funkciju obavlja lokativ, pa je zato pravilnije reći u kući sam. Slična situacija već postoji u hrvatskom jeziku (Evo me doma.), ali i u engleskom (I’m home), tako da srpski nije usamljen u ovoj pojavi.

2. Nerazlikovanje JER i JE L’

Kratko i jasno objašnjenje ove, za mnoge, izuzetno iritantne greške, glasi: jer je uzročni veznik, a je l’ je skraćena varijanta upitne reči je li i ova dva oblika nemaju apsolutno ništa zajedničko (osim, naravno, prva dva slova). Ne samo da smo često u situaciji da pročitamo poruke tipa „Jer se vidimo večeras?“, nego se vrlo često greši i u pisanju kontrahovanog oblika je l’, dakle, nepravilno je pisati spojeno (jel’) jer se i u punom obliku rečca li uvek piše odvojeno.

3. „U vezi toga“, umesto „U vezi s(a) tim“

Objašnjenje je sasvim logično i mogu ga obrazložiti na najjednostavniji mogući način: Andrea je u vezi sa Milošem (a ne u vezi Miloša!). Dakle, semantika imenice veza takva je da obavezno podrazumeva predlog sa, naravno, kada mislimo na vezu dva ili više pojmova. Sasvim druga stvar je, npr. veza luka, gde je u pitanju jedan pojam, ali formalno u pluralu.

4. „Gledam televizor“, umesto „Gledam televiziju“

Pravilno je, svakako, i jedno i drugo, ali sa potpuno različitim značenjem. Kada gledamo televizor, ili nam je jako dosadno ili smo u prodavnici tehničkih uređaja, a pod televizijom mislimo na TV program. Možda bi onda najbezbolnije u ovom slučaju bilo ako kažemo: „Gledam TV“ i tu sigurno nećemo pogrešiti.

5. Glagol TREBATI

Ovo je jedan od najčešćih primera pogrešne upotrebe reči u srpskom jeziku. Glagol trebati specifičan je, jer ima dva različita značenja, i u zavisnosti od toga koje značenje je u pitanju, razlikovaće se i njegova promena. Naime, u rečenici „Treba da kupimo karte za Exit.“ ima značenje „morati“, a u rečenici „Trebaju mi nove čizme.“ značenje „biti potreban“. U prvom slučaju nećemo menjati glagol po licima, već će on uvek biti u 3. licu jednine (dakle, nikako: „Trebamo da kupimo...“), a u drugom ćemo regularno izvršiti njegovu konjugaciju.

6. Ja bi, mi bi, vi bi, umesto ja bih, mi bismo, vi biste

I ovde je pravilo izuzetno jednostavno, samo je problem što je ova greška toliko zaživela i u govoru i u pisanju, i pitanje je dana kada će se i ovi oblici smatrati književnim u srpskom jeziku. Jedino u 1. licu obavezno je finalno „h“, a u množini je neprihvatljiv oblik „bi“ za 1. i 2. lice, tako da je pravilno samo: mi bismo, vi biste.

7. „Celo vreme, svo vreme“, umesto „sve vreme“

Pre svega, reč svo ne postoji u srpskom jeziku. Sve je oblik srednjeg roda zamenice sav i kao takav, jedini prihvatljiv. S druge strane, nije baš najprihvatljivije rešenje ni celo vreme, jer vreme ne možemo da posmatramo kao jednu celinu, mada neki naši lingvisti (pre svih, Ivan Klajn) smatraju da ovo nije nepravilan oblik.

8. Podići gore, spustiti dole

Ovi pleonazmi su, naravno, stilske greške, ali veoma česti u srpskom jeziku. Rešenje je prosto: koristiti samo glagol koji u svojoj semantici već sadrži ovaj prilog - dakle: podići, spustiti.

9. Čak štaviše

Još jedan pleonazam, jer je dovoljno reći samo čak ili samo štaviše. Često se studenti i profesori srpskog jezika šale na račun ovog izraza i kažu: čak štaviše naprotiv!

10. dr. i mr., umesto dr i mr

Jedna od najčešćih pravopisnih grešaka, čije objašnjenje je, takođe, prilično jednostavno. Za razliku od reči profesor, gde je izvršeno regularno skraćivanje od početka reči, čime smo dobili skraćenicu prof. (obavezno sa tačkom), reči kao što su doktor ili magistar skraćene su kontrahovanjem, tj. sažimanjem na prvo i poslednje slovo, i upravo zbog toga se njihove skraćenice pišu bez tačke (koja, najprostije rečeno, ima ulogu da zameni sva slova koja dolaze posle).

Nažalost, ovakvih primera ima još mnogo i svakodnevno se susrećemo s njima. Upravo zbog toga, profesori i svi oni koji se na bilo koji način bave jezikom, trebalo bi da opominju na ove greške. S druge strane, imajući u vidu da su navike nešto što je čvrsto utemeljeno i teško promenljivo, to je potrebno činiti u granicama normale, da ne bismo bili negativno etiketirani kao „oni što uvek traže dlaku u jajetu“.

Miljana Iličić