10 najčešćih grešaka u srpskom jeziku

Ne tako davno, za vreme studija, na jednoj pauzi između predavanja trebalo je da se nađem sa drugaricom. Javila sam joj da sam gladna i da je čekam u jednoj pekari blizu fakulteta. Jela sam neko pecivo kada mi je stigla poruka od nje: „Disi“. Samo tako, bez bilo kakvog znaka interpunkcije. Naravno, u tom trenutku poruku sam shvatila kao „diši“, jer nisam imala telefon koji podržava dijakritičke znake, a ona često ima običaj to da kaže nekome ko jede. Međutim, posle nekoliko minuta ona me je pozvala i pitala: „Zašto mi ne odgovaraš na poruku?“ – „Pa nisi me ništa ni pitala“, kažem joj ja. „Kako nisam!? Pitala sam te GDE SI!“

Ovo je samo jedan od mnogih primera pogrešne upotrebe nekih reči u srpskom jeziku. Mnogima koji, barem minimalno, drže do pravilnog govora i pisanja, sigurno su se često dešavale slične situacije. Ljudski je grešiti, ali ako te greške podrazumevaju nepravilan i normativno nepropisan govor, trebalo bi povesti računa o tome da se one, koliko god je to moguće, svedu na minimum.

U prilog tome, navešću 10 najčešćih gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka koje čine govornici srpskog jezika, a na koje uvek treba uputiti i strance koji uče naš jezik, naročito zbog toga što će te forme veoma često čuti u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima.

1. „Kući sam“, umesto „Kod kuće sam“

Ova spacijalna odredba postala je toliko učestala u svakodnevnom govoru da postoje izvesne šanse da bude prihvaćena kao standardni priloški oblik. Verovatno je nastala tako što se dativu, kao padežu pravca, pripisalo značenje mirovanja, koje on ne može da ima. Tu funkciju obavlja lokativ, pa je zato pravilnije reći u kući sam. Slična situacija već postoji u hrvatskom jeziku (Evo me doma.), ali i u engleskom (I’m home), tako da srpski nije usamljen u ovoj pojavi.

2. Nerazlikovanje JER i JE L’

Kratko i jasno objašnjenje ove, za mnoge, izuzetno iritantne greške, glasi: jer je uzročni veznik, a je l’ je skraćena varijanta upitne reči je li i ova dva oblika nemaju apsolutno ništa zajedničko (osim, naravno, prva dva slova). Ne samo da smo često u situaciji da pročitamo poruke tipa „Jer se vidimo večeras?“, nego se vrlo često greši i u pisanju kontrahovanog oblika je l’, dakle, nepravilno je pisati spojeno (jel’) jer se i u punom obliku rečca li uvek piše odvojeno.

3. „U vezi toga“, umesto „U vezi s(a) tim“

Objašnjenje je sasvim logično i mogu ga obrazložiti na najjednostavniji mogući način: Andrea je u vezi sa Milošem (a ne u vezi Miloša!). Dakle, semantika imenice veza takva je da obavezno podrazumeva predlog sa, naravno, kada mislimo na vezu dva ili više pojmova. Sasvim druga stvar je, npr. veza luka, gde je u pitanju jedan pojam, ali formalno u pluralu.

4. „Gledam televizor“, umesto „Gledam televiziju“

Pravilno je, svakako, i jedno i drugo, ali sa potpuno različitim značenjem. Kada gledamo televizor, ili nam je jako dosadno ili smo u prodavnici tehničkih uređaja, a pod televizijom mislimo na TV program. Možda bi onda najbezbolnije u ovom slučaju bilo ako kažemo: „Gledam TV“ i tu sigurno nećemo pogrešiti.

5. Glagol TREBATI

Ovo je jedan od najčešćih primera pogrešne upotrebe reči u srpskom jeziku. Glagol trebati specifičan je, jer ima dva različita značenja, i u zavisnosti od toga koje značenje je u pitanju, razlikovaće se i njegova promena. Naime, u rečenici „Treba da kupimo karte za Exit.“ ima značenje „morati“, a u rečenici „Trebaju mi nove čizme.“ značenje „biti potreban“. U prvom slučaju nećemo menjati glagol po licima, već će on uvek biti u 3. licu jednine (dakle, nikako: „Trebamo da kupimo...“), a u drugom ćemo regularno izvršiti njegovu konjugaciju.

6. Ja bi, mi bi, vi bi, umesto ja bih, mi bismo, vi biste

I ovde je pravilo izuzetno jednostavno, samo je problem što je ova greška toliko zaživela i u govoru i u pisanju, i pitanje je dana kada će se i ovi oblici smatrati književnim u srpskom jeziku. Jedino u 1. licu obavezno je finalno „h“, a u množini je neprihvatljiv oblik „bi“ za 1. i 2. lice, tako da je pravilno samo: mi bismo, vi biste.

7. „Celo vreme, svo vreme“, umesto „sve vreme“

Pre svega, reč svo ne postoji u srpskom jeziku. Sve je oblik srednjeg roda zamenice sav i kao takav, jedini prihvatljiv. S druge strane, nije baš najprihvatljivije rešenje ni celo vreme, jer vreme ne možemo da posmatramo kao jednu celinu, mada neki naši lingvisti (pre svih, Ivan Klajn) smatraju da ovo nije nepravilan oblik.

8. Podići gore, spustiti dole

Ovi pleonazmi su, naravno, stilske greške, ali veoma česti u srpskom jeziku. Rešenje je prosto: koristiti samo glagol koji u svojoj semantici već sadrži ovaj prilog - dakle: podići, spustiti.

9. Čak štaviše

Još jedan pleonazam, jer je dovoljno reći samo čak ili samo štaviše. Često se studenti i profesori srpskog jezika šale na račun ovog izraza i kažu: čak štaviše naprotiv!

10. dr. i mr., umesto dr i mr

Jedna od najčešćih pravopisnih grešaka, čije objašnjenje je, takođe, prilično jednostavno. Za razliku od reči profesor, gde je izvršeno regularno skraćivanje od početka reči, čime smo dobili skraćenicu prof. (obavezno sa tačkom), reči kao što su doktor ili magistar skraćene su kontrahovanjem, tj. sažimanjem na prvo i poslednje slovo, i upravo zbog toga se njihove skraćenice pišu bez tačke (koja, najprostije rečeno, ima ulogu da zameni sva slova koja dolaze posle).

Nažalost, ovakvih primera ima još mnogo i svakodnevno se susrećemo s njima. Upravo zbog toga, profesori i svi oni koji se na bilo koji način bave jezikom, trebalo bi da opominju na ove greške. S druge strane, imajući u vidu da su navike nešto što je čvrsto utemeljeno i teško promenljivo, to je potrebno činiti u granicama normale, da ne bismo bili negativno etiketirani kao „oni što uvek traže dlaku u jajetu“.

Miljana Iličić